У Дечјем културном центру у Београду 6. 10. 2023. године одржан је програм поводом доделе диплома и похвала победницима литерарног конкурса расписаног у оквиру 54. Међународног сусрета деце Европе „Радост Европе”. Литерарни конкурс „Господине Егзипери, срео сам Малог Принца“ је настао у жељи да се обележи 80 година од првог издања ове чувене књиге за децу. Литерарни радови стизали су из целе Србије али и из Црне Горе, Македоније и Републике Српске а жири на челу са Слободаном Станишићем изабрао је најуспелије радове. Аутори тих су прочитали су своју песму и причу, а након тога наставили дружење са чувеним писцем за децу Слободаном Станишићем. Међу њима је и наша ученица Јована Станковић, чији је рад освојио друго место. Честитамо!
Драги господине Егзипери,
Имам веома, веома важне вести! Десило ми се нешто изванредно пре неколико дана…
Све је почело када сам отишла на један необичан пут око света како бих нашла инспирацију за слику која ће бити изложена у Галерији београдске уметности. Моја прва дестинација је била мала железничка станица. Села сам и почела да цртам велику зелену локомотиву. Након што сам завршила, наставила сам даље, јер некако ова локомотива ме и није толико инспирисала. Друго место које сам посетила била је велика планина, попела сам се на скоро сам врх када сам угледала једног малог дечака тамо. Протрљала сам очи, али када сам их отворила, он је нестао. Помислила сам да само халуцинирам. Нажалост, ни планина, ни предиван поглед са ње нису ме инспирисали. Хтела сам да одустанем и да се вратим назад кући, али сам ипак наставила даље. Моја трећа дестинација била је једна велика пустиња. Упитала сам себе: „Зашто сам дошла овде?“ „Пустиња је празна и нема ничега осим песка“, помислила сам. Кренула сам да прошетам кад сам одједном нашла бунар. Овај бунар није био као други. Чак није ни личио на бунаре у пустињама. Они су обично рупе у земљи, али овај – овај је био изграђен од камена и дрвета, имао је чекрк, ведро и уже. Био је налик бунару у неком селу. Пришла сам да узмем воде, када опет угледах неког малог дечака који је изгледао исто као онај кога сам видела на врху планине. Опет сам протрљала очи и када сам погледала, он је нестао као и први пут. Рекох себи: „Боже, вероватно сам дехидрирала и привиђају ми се ствари“. Док сам пила воду, поред бунара приметих један папир. На њему није било ништа. Била сам веома збуњена, али сам се сетила да има још једно место које желим да посетим. Ставила сам папир у џеп и и кренула. Последње место које сам посетила био је велики врт ружа. Било их је на стотине. Пришла сам и помирисала их. Села сам и почела да цртам. Док сам цртала, толико сам била сконцентрисана да нисам приметила да је неко сео поред мене. Осетила сам нежан додир на рамену и, подигавши главу, угледала сам дечака којег сам видела на врху планине и код бунара. Протрљала сам очи као и претходна два пута, али овог пута није нестао! Упитала сам га ко је он, али он није одговорио, већ ме је питао шта цртам. „Руже“, одговорих. Он рече: „И ја имам ружу!“ Насмејала сам се, али нисам могла а да не размишљам о томе колико ми је познат његов лик. Онда сам се досетила, из ранца сам извукла књигу „Мали Принц“. На корици је био тај мали дечак! Мали Принц ме је тада упитао да ли могу да му нацртам једну лисицу, јер је она за њега драгоцена. Док сам цртала, причао ми је о својим путовањима, да је тражио дуго пријатеља и да је на Земљи упознао једног кога од тада више никад није видео. Рекао ми је да, ако га познајем, да му кажем да овца није појела ружу. Само то, а он ће разумети. Причао ми је како је и даље све исто на планети као и када је први пут био на њој – одрасли су и даље врло чудни, људи су и даље усамљени међу људима, и даље само деца знају шта траже… Само, каже, више није изненађен што нема промена, чак се и он навикао да је тако међу људима у њиховом свету, није лако бити дете нити задржати дете у себи. Дала сам му своје цртеже, и цртеж лисице нацртан на оном празном папиру нађеном поред бунара. Био је захвалан и тада, драго ми је што сам приметила, веома срећан. Ја сам већ морала да кренем кући, рекао је да се нада да ћемо се опет видети. Обећала сам му да ћу његовом другу рећи да је његова ружа добро. Схватила сам касније да сам кући стигла без слике, али са много замисли о томе шта ће бити на њој…
Једва сам чекала да Вам пишем о овоме, пошто сте Ви једина одрасла особа која ће ми поверовати и неће се смејати и рећи да је моје упознавање са Малим Принцем било само сан. Дакле, као што сам и обећала Малом Принцу, знајте – ружа је сасвим добро.
Поздрав од Јоване.
П.С. Недостајете малом дечаку.
На сајту ДКЦБ налазе се и две електронске збирке награђених радова са овог конкурса. Уредник програма је Весна Крњаић Митровић.„Господине Егзипери, срела сам Малог Принца“
