Славица Обрадовић, наставница Српског језика и књижевности, одлази ускоро у пензију. Наша Славка је драга колегеница коју поштује цели колектив. Поводом одласка у пензију интервјуисале су је ученице Николина Дудуковић, Јована Крстић и Софија Рогаљски, чланице Новинарске секције.
- Колико дуго сте наставник и колико генерација сте испратили у школи?
Као наставник радим 35 година. У нашој школи „Јелена Ћетковић“ сам од 2007. године. Укупно сам испратила седам-осам генерација.
- Можете ли да опишете свој први радни дан?
Да, сећам се свог првог дана. То је било у школи на Врачару, у одељењу осмог разреда. Била сам веома узбуђена, мада кажу да се то није видело. Сећам се коментара деце „Ова наставница се никад не смеје“, сећам се тога.
- Да ли сте некад имали трему док сте држали час?
У почетку да, касније не. Као сваки почетник детаљно сам се спремала за сваки час. Сматрам да сам у почетку била сувише строга, али сам с годинама више разумела децу и то се мењало, постала сам блага.
- Током досадашње каријере да ли сте размишљали о томе да се бавите неком другом професијом?
Мој првобитни избор је био лектура, као и мој први посао. Мислила сам да ћу се тиме бавити. Међутим, када сам почела да радим у школи, између лектуре и школе, одабрала сам школу. Деца су искренија, спонтанија, осећала сам се лепше у друштву деце него одраслих. Никад нисам размишљала о средњој школи, увек сам волела да радим у основној школи.
- Које бисте тренутке и доживљаје издвојили као нешто чега ћете се увек радо сећати?
То су свакако екскурзије са децом, часови додатне наставе са ученицима који воле и желе да раде, тренуци са колегама, припремање приредби за разне свечаности. Из те прве основне школе сећам се радо луткарског позоришта, звало се „Огњени змај“, имали смо своје радионице, са тим позориштем лутака смо наступали по разним местима.
- Можете ли да направите паралелу у начину предавања са почетка ваше каријере и сада?
Деца се мењају, морају и предавања. Трудила сам се да буду динамичнија, са неким занимљивостима. На почетку су моја предавања била еx catedra, касније сам се трудила да деца буду укљученија, самосталнија. Такође, мислим да за савремену наставу један наставник треба да користи и различите веб алате.
- Да ли се начин образовања и едукације променио са годинама на боље или на горе?
Другачије је време, самим тим променио се и начин учења. Некад су деца учила и за знање, а данас за оцену и зато што родитељи то од њих траже. Раније су и деца и родитељи више поштовали наставника.
- Да ли су претходне генерације ученика биле заинтересованије за градиво и теме које сте обрађивали? Како Вам се свидела последња генерација којој сте предавали?
Интересовање зависи од саме деце, нема велике разлике. Деца су деца, другачија су само данашња деае од деце пре тридесет година због околности, другачије се учило; али исто се смеју, исто се радују, плачу због оцена, преписују…
Последња генерација којој предајем су амбициозна, вредна, радна и мало размажена деца. Надам се да ће бити успешни кад поратсту и да ће бити добри људи.
- Да ли и даље имате комуникацију са неким од Ваших бивших ученика?
Да, имам. Скоро сам ишла на 30 година матуре генерације којој сам прво била разредна.
- Да ли сте волели да будете одељењски старешина?
Да, волела сам да будем одељењски старешина, али то је тежак посао. Волела сам да бринем о тој деци и годило ми је када ми се обрате са „разредна“.
- Имате ли неку препоруку и савет за младе натсавнике који тек започињу своју професорску каријеру?
Имам – да им се час не ограничава на 45 минута, већ да са децом и после раде, да уносе новине занимљиве данашњој деци, да воле и поштују децу и то ће им се вратити, као што је и мени.
- Да ли сте задовољни својим ангажовањем и постигнутим резултатима у свом професорском раду?
Веома сам задовољна! Пре свега, поносим се успесима својих ученика на општинским, градским и републичким такмичењима. Иако увек може боље… Волим децу и мислим да деца то виде и осећају.
Драга наша наставнице, задовољство је било разговарати са Вама и поносни смо што сте били наша наставница.
