Коста Величковић је ученик одељења 7/3  наше школе. Он је члан четверца који је освојио златну медаљу на државном такмичењу Првенство Србије у веслању. Њега су интервјуисале ученице одељења 5/4 Лена Дамјановић,   Дарја Милојевић, Ања Спасић и ученица одељења 7/3 Петра Хаџи Цветковић.

Честитамо на освојеном првенству! Шта те је мотивисало да се бавиш веслањем?

Одабрао сам овај спорт, јер је другачији од свих осталих  спортова. Желео сам да нађем нешто занимљивије, и тако је било  – тренинзи су на води, то је за мене било ново и необично, посебно осећај док сам у чамцу, као нека привилегија. Кренуо сам са тренинзима без икаквог знања о било чему, али после три месеца активног тренирања постао сам такмичар. Лети су такмичења и стални, свакодневни тренинзи, а зими тренирамо на симулатору – на машини која мери брзину на 1 000 метара. Веслање је потпуно безбедан спорт, нема физичког контакта, весламо уназад; нема повреда, ако дође до неке грешке у безбедности, то се тиче организације.

Када си почео да тренираш? Колико често имаш тренинге?

Са тренирањем сам почео у септембру прошле године, и већ сам у мају ове године почео да се такмичим. Срећан сам што сам за тако кратак период већ постигао овако велики успех, и још све то као претпионир.

Како се осећаш на такмичењима?

Имам трему, веома имам трему.  Од маја ове године је било баш доста такмичења, тешко их је и набројати. Носилац сам још шест медаља за различите освојене нивое и у различитим тимовима – дабл, скиф, четверац, и у различитим врстама чамаца. Трема посебно постоји на такмичењима. Тако сам се осећао, сећам се,  на интернационалном такмичењу Војводина Опен. Чини ми се да трема мора да постоји, јер знам да не зависи све од мене и мојих чланова у тиму, већ на успех утичу и други фактори, нпр. довољно је да ветар дува у неповољном смеру и да то утиче на резултат. Међутим, трема нестане кад крене трка, тад почињем да мислим на оно што знам  и да радим оно што знам.

Како протиче твој спортски, а како твој уобичајени дан?

С обзиром на то да имам тренинге сваки дан, за мене је сваки дан спортски. Веслачки клуб на Ади је моја друга кућа. Лако се организујем када је лето; али како крене школа, све постаје захтевније – одлазак до Аде изискује доста времена, као и повратак, сам тренинг такође – траје три и по сата. С друге стране треба испунити обавезе и у школи, самим тим то све тражи доста одрицања, примети се разлика: другари ме мање зову да изађем напоље, јер се тога одричем и сами то увиде;  често пропуштам рођендане, чак и дешавања са родитељима; тако ове године нисам отишао на летовање да бих могао да одем на поменуто такмичење Војводина Опен. Али, не кајем се, јер сам задовољан резултатима.

Да ли си понекад помислио или пожелео да престанеш са веслањем?

До сад не. Постоје деца који тренирају тако – не одричу се ничега, али остају  на нивоу почетника и постоје она друга деца, у које себе сврставам,  који су посвећени, али су зато успешни. Зато нисам желео да одустанем.

Ко ти је највећа подршка?

Споменуо сам да сам почео да тренирам веслање без икаквог знања о томе, тако да моји мајка и отац у почетку томе нису придавали пажњу, ни такмичењима, нису долазили на њих. Како сам почео да освајам места и како су видели да ми веслање све више значи, то се променило. Конкретну подршку ми пружају тренер  и другови са којима тренирам, јер са њима проводим дневно више времена него са породицом. Чак је и мој млађи брат под мојим утицајем скоро почео да тренира веслање, што ми се свиђа. Постоји много браће, који су светски познати као дабл у веслању, на пример браћа Синковић, а који су почели на исти начин.

Да ли си очекивао овако велики успех?

Не, све до неке две до три недеље пред такмичење када смо видели списак екипа и схватили да је наш четверац сјајан, да чамац иде брзо, да не клима и тада смо добили наду да можемо освојити неко место. Мада сви дотадашњи тренинзи и и такмичења су водили ка томе – циљ је био да успемо да учествујемо у том тако великом такмичењу.

Како си се осећао када си освојио злато?

Тек сутрадан сам схватио да сам првак државе. Много добар осећај! Срећа! Медаља је ту као успомена – чим је погледам, све ми се врати – осећања док смо се припремали за такмичење, трема пред само такмичење, додела медаља.

Да ли имаш узор?

Не конкретно. Скоро је у нашој земљи било одржано Светско првенство у веслању, врло значајан догађај. Тад сам имао прилике да упознам многе веслаче светске класе. Могу рећи, кад мало размислим и како тече време, да ми узор постаје мој тренер – тренер Игор Лончар из Веслачког клуба „Црвена звезда“, јер има врло леп приступ према деци, тај приступ се мени много свиђа и атмосфера је врло добра. То се види, јер је ове године клуб имао значајне успехе на такмичењима.

Који су твоји планови за будућност? Чему даље тежиш?

Имам огромну жељу да се веслањем бавим професионално; како ће бити, видећемо. Ја ћу дати све од себе, посебно када будем прешао у кадете и трке на 2000 метара, јер видим да је то неки пресудан тренутак када деца одлучују да ли ће одустати или ће наставити даље, тај скок је врло тежак. Трудићу се.

Да ли би издвојио неку занимљивост?

Можда то да су ми другови са тренига постали пријатељи, а и више од тога. Овај спорт ми је омогућио да се са њима дружим и ван тренинга, да проводимо слободно време заједно, снатрам их веома блиским. Постали смо нераздвојна група.

Да ли, можда, имаш другачију исхрану?

Тако је, имам. За обичне тренинге уносим већу количину витамина це и огромне количине воде. Два дана пред такмичење појачам обавезно унос угљених хидрата, јер они дају енергију која нам треба.

Које особине красе успешног спортисту и шта деца, поред веслања, треба да науче да би постали шампиони?

Успешан спортиста треба да буде  посвећен, да му одабрани спорт буде готово приоритет у животу. Треба да учимо, учимо, па и за добре оцене.

Шта би поручио својим вршњацима?

Ако имате жељу, мора да постоји врста одрицања, да будете упорни да је остварите, посебно онда када је тешко; а тешки моменти ће наићи, и тада, баш тада, изборите се и будите јунаци!

Кости  желимо срећу и успех у даљем бављењу спортом!