Јасна Мајсторовић, наставница Немачког језика, одлази ускоро у пензију. Поводом одласка у пензију драге и поштоване колегенице и наставнице, њу су интервјуисале ученице Николина Дудуковић, Јована Крстић и Софија Рогаљски, чланице Новинарске секције.
- Колико дуго сте наставник и колико генерација сте испратили у нашој школи?
У нашој школи сам 23 године и испратила сам четири – пет генерација. Пре наше школе сам радила у много школа – „Бранко Радичевић“ у Панчеву, у средњим школама у Панчеву (гимназија, медицинска, средња стручна…), као и у околним селима, док сам живела у Панчеву.
- Можете ли да опишете свој први радни дан у нашој школи?
Ја се не сећам првог радног дана у нашој школи, зато што је све то тада било некако брзо. Ја сам била позвана од стране тадашње директорке да прихватим експерименталну наставу, да примим ученике од првог разреда. Настава је већ увелико трајала, био је новембар. Тада није било у „Јелени Ћетковић“ страног језика од првог разреда, него од трећег тј. петог разреда, и није био немачки већ руски језик. Прихватила сам, јер ми се допао тај изазов и та генерација је била једина која је имала немачки језик од првог до осмог. Изашли су из школе са великим знањем немачког језика.
Сећам се свог првог радног дана. Био је у селу Омољица, поред Панчева. То је мала основна школа. Имала сам трему. Директор ме је дочекао, пар уопштених питања и одговора и отишао… Необично. Нисам стигла ништа ни да га питам. Остала сам да се сама снађем….. И снашла сам се.
- Да ли сте некад имали трему док сте држали час?
Јесам. Тог првог радног дана. Са искуством, из часа у час, трема је нестајала.
Пре десетак, петнаестак година имали смо семинар са глумцем Зијахом Соколовићем, који нам је направио паралелу између глумаца и наставника. То је био један леп перформанс којим нам је дочарао како ми наставници, као и глумци, и јесмо на „бини“. Указао нам је на то колико је важна не само вербална комуникација са ученицима, већ и невербална – наш израз лица, очију, говор тела, кретање кроз простор…
- Током досадашње каријере да ли сте размишљали о томе да се бавите неком другом професијом?
Не и никада се нисам покајала, напротив. Много сам волела рад са децом, ето до последњег дана, а то је данас!
- Које бисте тренутке и доживљаје издвојили као нешто чега ћете се увек радо сећати?
Из сваке школе у којој сам радила носим успомене, и лепе, и мање лепе. Ја сам изабрала овај позив зато што сам волела рад са децом, рад у школи…. искрено нисам мислила да ће то бити наставник немачког језика, али свакако наставник.
Памтим децу по томе какви су „мали будући људи“, а не шта су имали из немачког. Памтим догађаје са екскурзија, дружења са колегама…… Био је један ученик из једне од мојих првих генерација, седео је у последњој клупи и није волео немачки, ја мало, мало, па му кажем: „Аман, Светомире, узми мало тај немачки и ради“. Он је тренирао рукомет, дође осми разред, он једва пролазио са двојкама. Ја му кажем шта ће ако се данас-сутра деси да потпише уговор са Немцима, како ће да прича са њима. Он каже да ће на енглеском. Кажем му да Немци чувају свој језик, причаће прва три минута на енглеском, после неће хтети. Он каже: „Ама, ко ће мене, разредна, из Немачке да зове да потпишем уговор?“ Прошле су године, неко летње поподне и стиже ми порука: „Разредна, само да Вас обавестим. Потписао сам уговор са Немцима.“ (смех)
Непријатне ситуације се трудим да заборавим. Мада су и оне саставни део живота и рада.
- Можете ли да направите паралелу у начину предавања са почетка ваше каријере и сада?
На почетку сам се силно трудила да сваки ученик понешто научи, и ту ми је одлазило јако пуно енергије науштрб оних који су желели. Њима се нисам давала довољно. Међутим, после неког времена сам схватила да то не треба тако. Ја нудим свој рад и знање свим ученицима. Па већина хоће, али било је и оних који неће. Начини предавања су се увек мењали и према деци и како сам стицала искуство.
- Да ли се начин образовања и едукације променио са годинама на боље или на горе?
Променила се форма, суштина није. Министарства се смењују, раде само на додавању формалних облика. Мислим да је одавно требало прилагодити основно образовање начину живота и размишљању деце.
- Да ли су претходне генерације ученика биле заинтересованије за градиво и теме које сте обрађивали? Како Вам се свидела последња генерација којој сте предавали?
У свакој генерацији има више или мање заинтересованих. Свака генерација је имала нешто своје. Не могу да кажем да се процентуално нешто променило, било је оних који су волели да раде и уче немачки језик и који нису. Ја се увек трудим да их на почетку упецам да некако заволе, али нема разлике. Деца су деца.
- Да ли и даље имате комуникацију са неким од Ваших бивших ученика?
Да, како да не. Неки су већ увелико људи са својим породицам у свету или овде. Неки су завршили факултете и раде… а ево пре неки дан ми је ученик из моје последње генерације послао слике са матурске вечери. Ја нисам препознала једног свог ученика. Нисам могла да верујем каква трансформација. Већином су то била добра деца и биће то добри људи, то је уосталом оно што је важно.
- Имате ли неку препоруку и савет за младе натсавнике који тек започињу своју професорску каријеру?
Кад има љубави према деци, сваки проблем се реши. Када је та љубав константна, нема засићења. Свако ко уђе у просвету зна унапред да се ту не долази због великих плата, већ из љубави. То бих рекла и будућој наставници.
- Да ли сте задовољни својим ангажовањем и постигнутим резултатима у свом професорском раду?
Како да нисам! Повратне инфромације од професора немачког језика из неких гимназија су ми увек давале потврду да су ученици изашли из „Јелене Ћетковић“ са солидним знањем немачког језика, па и од самих ученика, који нас посећују из носталгије, имала сам информације колико су знања понели.
Осим тога, написала сам као коаутор, уз колегиницу Гордану Летић Глишић, која је једно време такође радила у нашој школи, два уџбеника и донела сам их на поклон нашој школи и школској библиотеци. То су уџбеници за пети и шести разред за пету и шесту годину учења. Процес стварања уџбеника ми је било једно од најлепших искустава у животу. Поготову што сам ангажовала тадашње ученике за реализацију, тј. пробу вежбања. То је био предиван процес.
Осим тога, рад на шест или седам реценизија нових уџбеника за основну школу ми је такође причињавао велико задаовољство.
Мој лични успех је, такође, књига поезије „ Љубав по мени“, песме које сам писала од малих ногу до скоро, сабрала их и уз подстицај колегинице Милице Зорић, наставнице српског језика наше школе, издала.
Хвала за интервју! Дивне сте!
Наша школа је поносна што има овакву наставницу!