Честитали смо вредном и креативном одељењу 6-1 које је само спремило приредбу за обележавање школске славе Свети Сава у сарадњи са наставницама Музичке културе Александром Вуковић и Српског језика Сандром Драгићевић. Посебно бисмо издвојили ученицу Вишњу Васиљевић која је аутор текста о Светом Сави, тај део је био и носилац приредбе.
- Одакле идеја да сами осмислите приредбу за Светог Саву?
Док смо учили нову лекцију из музичког, наставница је, знајући да волимо да стварамо, предложила да се напише текст за Светог Саву. Вишња је написала, послала целом одељењу како би чула наше мишљење, нама се допало, сложили смо се и почели са радом! Некад је потребно тако мало, само предлог.
- Питање за Вишњу: Вишња, драго нам је што имамо прилику да разговарамо са једним писцем. Честитамо и теби посебно на оваквом успеху, јер је текст основа без које не би било приредбе. Какво је то за тебе искуство?
Првобитан текст сам написала за три дана. Допала ми се и тема и идеја. Међутим, касније сам текст усавршавала и мењала и током писања и док смо глумили тако да, када би се погледала та прва варијанта и варијанта по којој смо глумили, увиделе би се разлике. Знала сам да имам подршку одељења, јер сам и раније, кад год бих слала своје литерарне радове на књижевне конкурсе, наилазила на одобравање другова и другарица. Волим да пишем.
- Да ли је било потешкоћа на пробама, приликом организације? Како памтите то време? Шта бисте издвијили?
Било нам је необично, забавно, често смо изостајали са редовних часова и захвални смо наставницима што су нас разумели. За то време смо се још више здружили, али је било разних за нас неочекиваних преокрета. Неки од њих су да смо повремено наилазили на критике наставница, а то нам није баш пријало – нисмо тада у жару рада разумели да нам само саветују како треба да би било још боље. Затим су нам се глумци разбољевали, чак нам је главни глумац који је глумио Светог Саву био и у болници, то смо решили тако што смо имали глумца за одређену улогу и његову замену; све то звучи једноставно, али је у ствари врло компликовано кад се спрема приредба као наша. Потешкоће су нам представљали и костими. Тако на пример, ми смо за војника мислили лако ћемо, то је маслинастозелена униформа, међутим, док смо истраживали век у коме су живели Немањићи, схватили смо да војници тада нису носили исте униформе као данас. И ту смо морали да се сналазимо. Најзанимљивији и најсимпатичнији детаљ везан је за круну и краљицу. На самој приредби, пред почетак, одлепила се круна. Ми смо то лепили, па залепили и косу, ооо, то је било нама смешно, а нашој другарици глумици баш и не, али на крају, све је било одлично – добили смо велики аплауз и похвале са свих страна.
- Како сте се осећали док сте глумили?
Уживали смо, мада смо се повремено и расправљали (чује се смех свих ученика). Почели смо рано са припремама, још у децембру, али нам је време пролетало и схватили смо да нема баш толико много времена за припрему колико смо ми мислили. Било нам је необично да су глумци, који су имали више текста, брже научили текст од оних који су имали мање за учење. Онда смо имали смешну ситуацију са другаром који је глумио Стефана Немању – када у сцени треба да удари руком о сто као знак протеста што му нема сина, он је то радио или превише јако, те би нас све уплашио, или тако слабо да га нисмо ни чули. Ми смо постали прави професионалци, све смо решавали. Постајали смо тако све бољи у глуми и самоуверенији, не само на сцени, већ и у свакодневним ситуацијама.
- Да ли бисте нешто променили?
Хм, можда, нешто што је сметало сценографији, тј. звучник који је стављен на сцену и од њега се нисмо видели. Много су нам сви помогли у осмишљавању сценографије, посебно наставница Ликовне културе Ана Петровић и зато нам тај звучник никако није био јасан. Али добро, ми смо се у тај део сценографије уклопили и прилагодили смо своје кретање по сцени тако да смо били задовољни приредбом и ми и публика, а да звучник никоме није сметао. Наравно, ово је била мала шала, никад не може све до детаља да се испланира, лепота глуме је управо и у томе – бити спонтан и природан.
- Да ли је било треме?
Неки ученици кажу да нису имали трему, док неки кажу да су се тресли, али је општи закључак да то нико није приметио сем њих самих. Најбоље је што су добили жељене оцене и што су након ове приредбе богатији за једно лепо, неочекивано, драго, незаборавно и забавно искуство.
Ово вредно одељење наставља са својим радом – припрема у истом стилу приредбу за Дан школе. Сви жељно ишчекујемо и радујемо се овом празнику који ће опет обојити својим бојама одељење 6-1!
Захваљујемо се ученицима на овом искреном и необичном разговору. Интервју обавили Николина Дудуковић 7-1, Елена Траиловић 7-6, Луција Јањушевић 5-1, Лена Оливера Урошевић 5-1, Новак Дудуковић 5-1.
